Unknown

Jezikom dodiruje gornju usnu i smeje se, jedva primetno.
Oči su joj zatvorene u poslednjem trenutku sna dok sivo jutro dolazi po nju. Pokrivač navlači preko glave da ne bi čula glasove.  Počinje da jeca, da plače, da rida. Telo joj se grči u agoniji gubitka, vazduh ponestaje, umire - čini joj se. Dolazi trenutak tišine, beskrajan i spokojan. Crnilo.

*             *               *

Bele neonke promiču, nad njom čudna lica sa belim maskama i udaljena buka. Oni govore nešto - ona ih ne razume. Svi su mutni i jako se brzo pomeraju, nestvarno. Ona ne plače, ona se ne smeje. Nema bola, nema patnje, nema ni sreće. Na lice joj stvaljaju masku i ona spava.

*             *               *

Dok otvara oči, kroz prozor vidi grad. Lep je. U sobi nema drugi ljudi, svetlo dolazi iz hodnika. Zaključuje da je dosta kasno i da je samo noćna smena ostala u bolnici, te se oseća nešto slobodnije. Prilazi prozoru, koji je zavaren da ga ne bi bilo moguće otvoriti i dlanovima dodiruje hladnoću decembarske večeri. Istu hladnoću kao one noći kada je umorni kamiondžija pomerio volan ulevo i oduzeo joj sina, kćerku i muža, a nju ostavio da se svakoga dana budi u bolu nakon predivnog sna.

Bela u belom, u crnoj noći; dovoljno jaka, pomalo.. hladna.
Pozajmljenim pogledom molila je zvezdu koja trči preko neba da joj ispuni želju. Dlanovi ispruženi ka horizontu, a poslednja dva stiha pesme sa radija još prebivaju na njenim usnama dok lagano predaje meč.

Ključ sreće u jednoj ruci mami je da potraži vrata za koja je, tako divan, napravljen.
Druga šaka puna strahova i strepnji kao ostarelo brodsko sidro ore po livadi mokroj od letnje rose.

Šake stegnute u pesnice stavila je ispred sebe, kao da se igra pogađanja sa kakvim detetom, kao da želi da nasumice izabere svoj put i da je već odlučila samo što nema dovoljno hrabrosti da sagleda da li je dobro izabrala, jer zna da povratka neće i ne može biti.

Nada u uglovima očiju liči na male suze.
Ona diže pogled ka noći i nestaje.

Neretko zagledan u sunce koje nikako da prevali preko naseg brda, ponekad spokojan, ponekad apatican gledam ka horizontu i prospem dva-tri reda po papiru. Kada bi me neko pitao, da li znam sta je smisao zivota verovatno ne bih umeo da mu odgovorim, ali ovog puta bi, za razliku od mnogih drugih prilika znao i to da za srecu nije neophodno znati golu istinu(ako takva uopste postoji). Upravo sustina jeste u tome da sustinu ne treba traziti jer ce se ona, po prirodi stvari, ukazati sama u onom trenutku kada postane potrebno.

…metalci su uglavnom chupavi, a duga kosa se mora paziti..a muskarci uglavnom ne posvecuju previse paznje svom izgledu (iako znam neke chupavce koji svojoj kosi posvecuju vise paznje nego dve ribe zajedno)… no, fakat je da kriterijum LEPOG nije isti za svakoga, pa ce mozda nekome biti lepa neka diskretno pregojena riba sa 3 piercinga i skejterkama, a nekome zgoljava bledunjava machka sa crnim kandzama i odecom iste boje..no, fakat je da ako gledas prema univerzalnom kantaru lepote medju gomilom metalaca mozes naci tek 2-3% lepih/dobrih* riba/likova dok ce taj procenat na nekom fancy mestu verovatno(do sigurno) biti znatno veci… provereno.. u kst svake prestupne godine upadne dobra riba, dok u bilo kom IN klubu/zurci mozes videti masu finih machkica

Prašina se lepi po paučini u uglovima. Zidovi hodnika su hladni, a svetlost u daljini slabašna. Na svakoj osmoj cigli od plafona nalazi se nekakav simbol. Odozdo crtež liči na strelicu koja pokazuje u smeru svetlosti, a iza strelice stoji neshto što neodoljivo podseća na slovo LJ napisano cirilicom, iako zna da oni koji su gradili ove tunele verovatno nikada nisu ni čuli za to pismo. Koraci se mešaju sa bukom koja dopire iz tamne odaje, uskoro će ga pronaći. On mora krenuti dalje. Dno tunela nije popločano i blatnjave bare pršte pod njegovim brzim koracima. Dok umiče svojim goniocima, hladan i memljiv vazduh zavlači mu se u nozdrve, klizi niz grlo i ispunjava pluća, one sitne mehurice u kojima se zrna vazduha meshaju sa crvenim zrnima krvi, i teraju smrt svakim novim udahom. Krenuo je ka svetlosti…

robleme i ciljeve. Izgubilo se poverenje, vrednost obecanja, reci, istine..poremetio se kantar na kojem vagamo sta je dobra, a sta losa osobina pa su kojekakvi majmuni sada oznaceni kao ql, i jako gotivni likovi..

..a gledam i TV.. najgore lopine sepure se rehabilitovane i transformisane u uspesne biznismene. Veceras sam skontao da su sve ove “nove” trafike vlasnistvo Stanka Subotica CANETA. Znaci, ‘ladno su ljudima pozatvarali trafike, zabranili rad i oterali ih, da bi na istim mestima Cane mogao da montira one smesne konezerve..pa jebote..lik kojeg sud oznacava kao numero uno u svercu cigareta na svakom cosku postavlja trafike..i niko ni rec da kaze… lose nam se pise..definitivno.
Mislim..sori sto te mracim..ali bash me tako pogode neke stvari. Ja sam politiku batalio 2000. i ostavio pistaljku, verujuci da smo napravili nesto i da ce biti bolje..ali ovo sranje u kome se nalazimo i koje postaje sve transparentnije me deprimira, i sve cesce razmisljam da potrazim, da se setim, gde sam ostavio onu pistaljku, no, cini mi se da je bolje da ipak zavirim u onu fiJoku u kojoj se nalazi pasos

“..Bajke da na kraju
ponajbolji ostaju
vise ne prolaze…
S tamne strane globusa
bolje se vidi
da Najbolji odlaze…
Plocnici Toronta…
Oci boje fronta…
Lozinka svih nas… “

Potmuo zvuk udaraca o tvrdi, crni vinil. Kratak trzaj, neponovljiv zvuk grebanja igle dok trazi pravo mesto. Impuls dotice membranu zvucnika i soba se puni muzikom. U prvoj noti, poznat ton i stihovi koji se ne mogu istrositi ni posle dve decenije slusanja..

Covek-ptica je odsekao svoja krila da bi perjem napunio jastuk na kojem spava. Da li je to ispravno?

Majstori pera u tishini razmazali su mastilo. Brka je vec nasuo farbu u starog heidelberga, i cheka znak da zavrti velike i male tochkice shklopocije. Trenutak nakon toga, pocece da izlecu kao pticici iz gnezda stranice novog dela starog olinjalog pisca. Mozda je jedino strasnije od onoga sto je nekad valjalo, a sada nichemu ne sluzi,upravo ono sto nikada nije ni valjalo. Demokratija kaze da svako moze da napise knjigu, ali valjda bi razum trebao reci da to sto je nesto dopusteno ne znaci da i svako to treba da uradi. Striptizete izdaju zbirke pesama, pesnici ulaze u ministarstva, ministri idu na kafu, a skupstina prestaje sa radom kada se ugasi crvena lampica na kameri. Kamermani idu tada kucama, a poslanici u kafanu, ili da gledaju vec pomenute striptizete ne bi li se odmorili od napornog trocasovnog rada. S druge strane, trudnice radi i vishe, da ne bi dobile otkaz, ali sta zna obican covek o politici, iako se o njoj toliko prica. Eto, prica se sada i da bi Voja, po svom legalistickom opredeljenju prvo izmenio zakon, te isti ispostovao, a sve sa najboljom namerom..naravno. Onaj nesrecni ministar cega_li_vec gluvonemoj devojcici romske nacionalnosti koja zivi sa njih jos troje u jednoj sobi, a trenutno zavrsava srednju skolu, velikodusno je ponudio celih 3000 dinara mesecno, buduci da su joj oba roditelja nezaposlena, a ona je uspela da ostvari tako dobar uspeh na valjda medjunarodnom nivou. Naravno, nakon sto podnese zahtev (obrazac joj je istina doneo, video sam u drugom TV dnevniku, nece morati da ga kupi). Jebote! Tri hiljade dinara (i slovima ako je potrebno)! Govnari koji tri sata u toku dana citaju novine u skupstini dobijaju preko 100 000 mesecno,dok koncesionari raspavljaju ko ce biti kratak koliko miliona evrica, a njihov kolega zvanicno i ponosno objavljuje taj velikodusni chin… ma… idi..

Držiš ruku na staklu i ono se trese..unutra grmljavina, napolju muzika. Okreneš potenciometar na levo levo kako bi bolje cuo fascinantnu snagu pirode koju moraš poštovati. U trenutku je noc, pa dan..prasak, dubok i mocan, i tišina, pa opet dan..i noc. Kapi kiše toliko guste da lice na talase. Talasi šaraju nebo, dok se duž ivicnjaka prave barice. Spajaju se, rastu, i kada nakupe dovoljno vode krecu niz ulicu..Voda pršti na sve strane, nebo svetli, nebo se ljuti…ili raduje!? Posle grmljavine vazduh ce biti neobicno cist. Gospoda prekoputa ce prošetati pudlicu i… sve ce biti kao pre. Ili nece ?

Najlepši buket crvenih ruža ne miriše ugodno ukoliko nije drag onaj koji ih je ostavio pod prozorom. Najdosadnije pismo draže je i slađe od Petrarke kada je izašlo iz pera onog koji je voljen. Dok ujutro trljaš trepavice pomisliš li na mene i mojih sedamnaest godina. Da li ti, kao i drugi vidiš dete tršave kose ili ženu koja čezne za tobom.
Nekih dana znam tačno šta želim od ljudi, od života, od sebe.Drugih dana nije tako. Da li mi i možemo bilo šta znati, ali znati zaista.Pitam, jer to da mi nešto znamo nije ništa drugo do uverenje da smo spoznali samu bit istine. Možemo se nadati da je naše verovanje ispravno ali nikada ne možemo to i dokazati. I konačno, da li je za sreću potreban dokaz ? Zar nije bolje biti srećan u verovanju nego nezadovoljan u dokazivanju i traženju apsolutno sigurnog?
Zato ja držim ovaj cvet, koji iako lep ima bodlje da podseti kako i ono lepo ume da zaboli, i glasno govorim da verujem da će ovaj dan biti bolji nego prethodni, a tako ću i sutra i prekosutra i sve dok dlan ne dotakne dlan i energija ravna letnjoj oluji ne nađe svoj put!

Mekanim prstima dodiruje hladno staklo. Oko prstiju se pojavljuje izmaglica koja se širi kroz zimsko jutro. Dlanovima trlja oči i prebira pogledom po gradskoj džungli. U daljini se okreće ogromna dizalica, ponovo nešto grade. Dizalica je velika - plaši je. Uvek je imala taj čudan strah kada se nađe u blizini gvozdenog čudovišta. Dlanovi su joj vlažni,a oči poluzatvorene dok pažljivo razgleda nebo. Mali beli oblak se odvojio, velika crna ptica je sletela na zarđalu antenu dole levo.I ptica i oblak su sami, ali ne žele da se druže. Prica voli crve, oblak voli vetar. Ptica mora da maše krilima da bi se održala u vazduhu, oblak jeste vazduh.
Ptica je ljubomorna na oblak,
ali ipak to prikriva i moli ga za par kapi kiše, kako bi zemlja omekšala i gliste izmilele na površinu. Oblak jeste i kiša i vazduh.Oblak je nadmen - vidi da mu ptica zavidi na tome što on bezbrižno lebdi na takvoj visini. Posle malo ubeđivanja oblak počinje da pušta vodu, zemlja postaje meka. Kapljice se zadržavaju na retkim zelenim listovima i još ređim velikim žutim cvetovima. Ptica se spušta na zemlju i uživa u slasnom obroku. Oblak gleda pticu, i zavidi joj jer on ne može da oseti miris cveća, ni velike kapi kiše. On jedino ume da stoji na nebu.
Oblak je ljubomoran na pticu.
Kroz nekoliko kišnih kapi na prozorskom staklu prolaze beli sunčevi zraci. Vrh blede lopte se ukazuje iznad solitera, i ona odmiče ruku od stakla. Tamo gde je bila ruka, ostao je vlažni otisak. Oblak je otišao dalje. Devojčica trlja oči i gleda jutro - ona voli svitanja.

Pitala me je jednom posle sexa.

>>I šta sada, jesmo li i dalje drugovi ili šta?

Gledam sebe u nekom ogledalu, i gledam nju u odrazu, kao na filmu.

> Ma otkud znam, a jel bitno?
>> Pa nije..
> Zašto onda ne mogu da budem samo JA..bez toga da budem dečko, drug..
>> Možeš! Možda je tako i najbolje..jer ja ne znam gde bi te uračunala…

…da … možda tako i jeste bolje

Čujem vrane kako se razleću po mesečini..One osete jutro.Ja osetim kada sve kreće ka dnu.Isto smo!

Toplo zimsko veche i guzva na putu.
Pogled u uglu usana, poljubac blizu desnog oka.
“Ne smesh ovo da mi radish!”
Sluchajan i neocekivano normalan zagrljaj, kao da se znamo.
Onaj pogled, koji govori ne, a viche da istovremeno.
Poljubac u uglu usana i pogled koji traje,
prohladno jesenje jutro i prazan put mojim mislima.
Ona spava, i ne sanja mene..ni ne treba, tako je..bolje.